Duhovni posledici hamburškog požara (1943) – scenska čitanja

„Prema psihološkim studijama, 30 odsto svih Nemaca rođenih tokom Drugog svetskog rata traumatizovano je – usled gubitka domovine, rastanka, bombardovanja, gladi, bekstva i smrti najbližih srodnika.“

Ovim citatom iz Anne-Ev Ustorfsgovog revolucionarnog dela Wir Kinder der Kriegskinder iz 2008. godine započelo je Scensko čitanje kursa psihologije S4. Ali šta je zapravo trauma, i kako je je prevazići? Zašto se traumatska iskustva mogu prenositi i na sledeće generacije?

Ova pitanja je kurs posmatrao primerom posvećenog proučavanja Hamburškog požarnog oluje, koja se 2023. proslavila osamdesetu godišnjicu. Strašna bombardovanja u julu 1943. godine, kojima je ogromni deo Hamburga ostao razoren do temelja, ne mogu se razumeti bez celokupnog konteksta vazdušne borbe u Drugom svetskom ratu. U njegovom standardnom delu o tome, britanski istoričar Richard Overy prikazao je veoma diferenciranu sliku ofanzivnog rata nacističke Nemačke i reakcija zemalja koje su bile napadnute, kao što su Velika Britanija, Poljska i Holandija. Ovaj tematski korpus su obrađivali Jonas i Justin. U centru njihove prezentacije bio je dokumentarni film „London can take it“, koji prikazuje reakcije stanovništva nakon prvih pet nedelja uzastopnih noćnih napada od septembra 1940. Naglašeno su zajedništvo, prisebnost i pragmatična rešenja koja su se nalazila u suočavanju sa razaranjem.

Situacija civilnog stanovništva sličila se u svim pogođenim zemljama: rat i noćni alarm su postali svakodnevica. Chinasa je objasnio šta sve spakovati u zaštitni ruksak, i kakve vrste bunkera danas u Hamburgu još postoje. Veliko zgražavanje izazvala je tablaška igra „Luftschutz tut Not“ koja je bila izložena u spomen-ploči St. Nikolai, i na kojoj su deca na igranje poučavana šta treba primeniti kada se alarm za ulazak u podrum za uzbunu oglasi.

Dirljiv izveštaj je izveo Jevrejski svedok Marione Ingram iz svoje autobiografije „Kriegskind. Eine jüdische Kindheit in Hamburg“ iz 2016. godine, koju su čitali Betty i Tabea. Zato što su bile Jevrejke, one i njihova majka nisu smele u sklonište. Tako su doživele direktan učinak udara bombe u njihovom stanu na Eilbeku i posle bez zaštite lutale ulicama. Ironija sudbine bila je ta da su ih posle toga proglasili mrtvima i time su bili sprečeni postojeći nalog za deportaciju da se sprovede.

Još jedan istaknuti svedok Hamburger Feuersturma je i oštrokašeni muzički pevač Wolf Biermann. U pesmi „Die Elbe bei Hamburg“ obrađuje užasne slike koje je gledao kao dete u Hammerbroeku. Upečatljivo je analizirala Milena kako Biermann kroz tekst i muziku pretvara trauma u reči. Verš „Genau auf Sechseinhalb blieb meine Lebensuhr da stehn“ ovde postaje simbol zastojem u životu deteta koje je gotovo preživelo plamen.

Kako su tragovi razaranja još uvek vidljivi u hamburškom gradskom pejzažu, to su prikazale Susanne i Clara. Tu stoje klasizističke zdanja s kraja XIX veka pored neupadljivih crvenih ciglastih građevina, koje su posle rata ponovo izgrađene ili na ruševinama otvorenim rupama dovučene. I isti fenomen se vidi i u gradovima koji su tada napadnuti od nacističke Nemačke. Kao simbol besmislenog uništavanja, ali i kasnije politike pomirenja stoji engleski grad Coventry, koji je 1940. godine izgoreo do temelja.

Posebnost hamburške istorije jeste relativno brzo Normalizovanje posleratne svakodnevnice pod britanskom okupacijom i uspostavljanje demokratskog informativnog i radio-televizijskog sistema, kako je Noel Coward u njegovoj satiričnom pesmi „Don’t let’s be beastly to the Germans“ 1943. godine i predvideo.

Sa psihološke strane, Malena je osvetlila gradski memorijalni kult. Iako su u Hamburgu od početka postojale ritualne commemorativne proslave i emisije u radiju i na televiziji, put od danas manje-više frazovne memorije, kroz koju su osećanja držana na distanci, ka dubinsko-psihološkom tretmanu događaja još nije bio oslobođen dvadesetak godina kasnije. Na primeru filmskog isečka iz 1963. godine, koji otkriva neslaganja između verbalnih izjava svedokinje i neverbalnih obrambenih mehanizama, Malena je dijagnostikovala „nesposobnost da tuguje“ – pojam vremena koji su 1967. godine postavili Aleksandar i Margarete Mitscherlich.

Okvir čitanja su činili dirljivi izveštaji svedokinja i svedoka Hamburger Feuersturma, ali i njihove dece i unuka. Pored toga, izvedeni su iseci iz dve terapijske razgovore koje je Henrik priredio za nas. U okviru dugotrajnog hamburškog istraživačkog projekta „Erinnerungswerk Hamburger Feuersturm“ svedokinje i svedoci suintervjuisani. Za mnoge od njih, to je bilo prvi put da su u većem obimu i uz profesionalnu podršku mogli da govore o svojim traumatskim iskustvima. Previše potisnute bile su uspomene i prevelika je opasnost od povratnog flashbacka, iznenadnog ponovnog proživljavanja potisnutih osećanja – zbog čega su sva razgovori praćena psihoterapijom. Na pitanje šta ih je tokom decenija održavalo da se nose sa ovim bolnim sećanjima, time što je svedok Marie W., koju je tumačila Malena, odgovorila: „Ne. Ništa. Samoća i sećanje se nosi sam.“

Ovi nalazi pokazuju meru u kojoj nerazjašnjena trauma oblikuje živote svedoka. Ako se trauma ne prevaziđe, postoji velika verovatnoća da se nesvesno prenese na decu i unuke. Tako može da se desi da i unuci ratne generacije sanjaju zastrašujuće unutrašnje slike nalik traumama svojih baka i deda, na primer požare i uništene gradove, ili da pate od nekontrolisanih strahova. U izuzetnom predavanju To Uyen je istražila mehanizme transgeneracijske transmisije trauma, zasnovane na istraživanjima socijalne psihologije Angeline Moré.

Vidno dirnut, gospodin Frankenfeld je pohvalio rad Kursa psihologije, koji je nastao u periodu od septembra 2023. do aprila 2025. godine, a koji je nedavno dobio i nagradu na takmičenju „Demokratisch Handeln“.

Izveštaj: Eva Maschke

/2-Anfang-Susanne-sitzt-schon-1320x1775.jpeg 1320w, https://www.gymnasium-rahlstedt.de/WordPress_01/wp-content/uploads/2025/04/2-Anfang-Susanne-sitzt-schon.jpeg 1523w" sizes="auto, (max-width: 446px) 100vw, 446px" />

Fotografije: Antje Kirchbauer