Духовне последице Хамбуршког ватреног олује (1943) – сценско читање

„Према психолошким студијама, 30 посто свих Немца рођених за време Другог светског рата је трауматизовано – услед губитка домове, раздвајања, бомбардовања, глади, бега и смрти ближњих сродника.“

Са овим цитатом из Анне-Ев Уторсoвог брановитог дела Mi deca ratne dece из 2008. започела је сценска читања курса психологије S4. Али шта је уопште траума, и како je могуће изаћи на крај са њом? Како се догодило да трауматична искуства могу да се пренесу и на следеће генерације?

Ове питаје је примерено испричао посвећени курс на примерHamburger Feuersturm, који се 2023. године хвалио осмодесетогодишњем јубилејем. Разорна бомбардовања у јулу 1943., која су обрадовала хaмбуршке источне делове, не могу се разумети без целог контекста ваздушног рата у Другом светском рату. У свом стандардном делу о томе британски историчар Ричард Овери је нацртао веома разноврстан призор нападачког рата немачке национал-социјалистичке државе, као и реакције у нападнутим државама попут Велике Британије, Пољске и Низоземске. С тим тематским контекстом бавили су се Јонас и Џастин. У центру њихове презенетације је документарни филм „London can take it“, који показује реакције становништва после првих пет недеља непрекидних ноћних напада од септембра 1940. Истакнуто је јединство заједнице, суздржаност и прагматична решења која су нађена у суочавању са разарањем.

Ситуација цивилног становништва истовремено је личила на све погођене земље: рат и ноћни аларм су постали дневна рутина. Чинаса објаснио је шта све није требало да се понесе у заштитни простор и које врсте бункера у Хамбургу и данас могу да се нађу. Велика сталоћа је изазвао табла са играма „Luftschutz tut Not“ која је у меморијалном зиду Светог Никодија изложена, и говори се да су деца на игра начин учјени шта треба чинити приликом звиждука за заштиту улаза у подземни штитник.

Демна прича јидске временске сведоке Марионе Инграм из њене аутобиографије „Kriegskind. Eine jüdische Kindheit in Hamburg“ из 2016. читаутa се од стране Бети и Табеа. Зато што су биле Јуђиње, њих и њихова мајка нису могле да уђу у заштитни подрум. Тако су доживеле удар бомбе директно у њихову стамбену улицу Еилбекер и слупале су се без заштитне заштите на улицама. Иронична судбина је била што су након тога проглашене мртвима, што је онемогућило тобожњи налог за депортацију.

Још један проминентни сведок Hamburg Feuersturms је ражалени музички писац Волф Бирман. У песми „The Elbe near Hamburg“ он обрађује страшне слике које је као дете у Hammerbrook-u морао да гледа. Ефектно је Милена анализирала како Бирман кроз текст и музику прелази травму у речи. Верс „Genau auf Sechseinhalb blieb meine Lebensuhr da stehn“ овде постаје симбол за стагнацију у животу детета које је скоро преживело ракетни удар.

Како су трагови разарања присутни и даље у тачнијем погледу у хамбуршком градском лику, преносили су Сузане и Клара. Стоје класицистички грађевине на прелазу века поред незанимајних црвеног цигла, које су после рата реконструисане из рушевина или подигнуте на местима где су бомбе порушиле. Иста појава се може бити виђена и у градовима који су тада нападнути од националсоцијалистичке Немачке. Као симбол бесмисленог разарања, али и касније политике помирења, стоји енглески град Ковентри који је 1940. године разореn до темеља.

Особеност Хамбуршке историје је релативно брза нормализација пострафског свакодневника под британском окупацијом и брза успостављања демократијског медијског и радијског система, какво је Нолел Цоард у свом сатиричном песми „Don’t let’s be beastly to the Germans“ 1943. година предвидео.

С погледом на психологију, Малена је осветлила урбану меморијску културу. У Хамбургу је од почетка постојала ритуална обележавања и емитовања у радију и телевизији, али пут од данас гледане фразе „памћење“ до дубоке психолошке обраде догађаја двадесет година касније није био потпуна слобода. На основу филмског клипа из 1963. године који показује несугласице између вербалних изјава једне сведоке и невербалних одбијајућих механизама, Малена је определила „неапсолукујући трaу“ – слоган времена који је 1967. године урадио Александар и Маргарете Митшершки.

У оквиру читања су укључени поразни извештаји сведока и суочени су се њихова децо и унучи. Поред тога су приказани и изводи из два терапијска разговора које је Хендрик припремио за нас. У оквиру дугогодишњег hamburškog истраживачког пројекта „Erinnerungswerk Hamburger Feuersturm“ интервјуисане су сведоке који су за многе први пут могли да говоре у већем обиму и под професионалном подршком о својим трауматичним искуствима. Јако су длабоко закопане су сећања и велика опасност од флaш бекова, из тог разлога су сва професионална позива и разговарали психотерапијски. На питање шта им је дале увек у току деценија како да се изборе са болним сећањима, време сведокиње Мари В., који је публици у раду, одговорила: „Не. Није ништа. Шеташ са својом сећањем сам.“

Ови налази показују мјеру у којој несавладана траума обликује живот сведока. Међутим, ако траума није савладана, вероватно је да се неочекивано преноси на децу и унучад. Тако се може догодити да чак и унуци ратне генерације доживљавају упоште страхове унутрашњих слика сличних травмама предака, као што су снови о гори домовима и разрушеним градовима или се боре са неразумљивим страховањем. У једном изузетној десетак предавања истражен је механизам трансгенерационог преноса траума, заснован на истраживањима социјалне психологиње Ангеле Морé.

Сасвим растрошени, господин Франкенфелд је утицајно оценио рад курса психологије који је настао у периоду од септембра 2023. до априла 2025. године, који је пре неколико дана награђен и наградом takmičenja „Demokratisch Handeln“.

Bericht: Eva Maschke

/2-Anfang-Susanne-sitzt-schon-1320x1775.jpeg 1320w, https://www.gymnasium-rahlstedt.de/WordPress_01/wp-content/uploads/2025/04/2-Anfang-Susanne-sitzt-schon.jpeg 1523w" sizes="auto, (max-width: 446px) 100vw, 446px" />

Фотографије: Анте Киркбауер