
„Pazi da te talas ne odnese, u redu?“ - Pozorišni kurs S2 pod vođstvom gospođe Kirchbauer i gospodina Krössera predstavio je Talas Mortona Rjua. Izveštaj sa prve i druge predstave
Hinweis: Dies ist eine automatische Übersetzung des Seiteninhalts (Српски (Ћирилица)). Für verbindliche Informationen gilt der deutsche Originaltext. Original anzeigen
Hinweis: Dies ist eine automatische Übersetzung des Seiteninhalts (Српски (Ћирилица)). Für verbindliche Informationen gilt der deutsche Originaltext. Original anzeigen
Баскетбол, школски лист, добре оцене, пријатељство и прва велика љубав – то су сасвим нормални тинејџери–Tema које се баве ученици Гордон Хај Скул-а— Theaterkurs der S2 на ставља на сцени, изгледа као обичан дан у школи, како би могло да се деси у GyRa. Али привид распада и то треба да буде како за историјскикурс кодMrs Ross тако и за публику ове запањујуће представе. Кад на зиду лепсе гледамо слике депортације и концентрационих логора и кад погледамо у страхове очи једног препореченог детета уз пратњу тужне виолине музике, сви присутни постају јасни: тема данашњег часа историје је Холокауст, и ова театарскавечер никога не оставља неприметним.
„Али то је већ давно прошло! Шта ме то данас тиче?“
По мотивима својих ученика, амбициозна историјска‑
наставница одлучује да започне експеримент да класи приближи механизме тоталитарних система
и што ближе приближити. Оно што почиње као безазленa вежба постаје опасна покретачка снага, која брзо прете да заузме целу школу.
„Јачина кроз дисциплину! Јачина кроз заједницу! Јачина кроз акцију“ одјекује кроз порти Gymnasiuma Rahlstedt, када чланови ensemble-а театарског курса S2 стоје у правом изразу, спремни уз једни друге, на ивици сцене, са упереним погледом у публику дају поздрав талас. Јачни су драмски моменти попут овог који дају снагу продукцији, пружају публици треперење по леђима и намећу им непријатна, али и даље актуелна питања какo би се у таквој ситуацији понашали ми сами – и да ли смо ми као друштво заиста учили из историје.
„А ако се сада не бранимо, можда ће бити прекасно!“
Извештај Стефани Елер
Фотографије: Anke Buchholz